Telo - otvorena posuda

"Svet nije ni spoljni - svet ni unutrašnji - svet, nego dimenzija unutar koje je ova suprotnost tek moguća.“


Fenomen sveta počiva na odnosu sadržavajuće celine, različite od onog što je u njoj sadržano. Odnosno, na temeljnom odnosu puno – prazno, gde ono otvoreno – ono koje daje prostor – unosi u sebe nešto i time ga sadrži.
Najprimitivniji primer jeste, recimo, način na koji krčag, prazna posuda, sadrži vodu u svojoj šupljini i time joj daje prostora u svojoj praznini. U predsokratovskoj filozofiji javlja se ista slika krčaga, kao slika za svet. Ako uzmemo za primer svetlinu dana kao ono otvoreno u čemu se stvari pokazuju, svetlo smešta ono vidljivo u sebe, a da ga ne zatvara. Tela su, u stvari, kao svetlost, ona daju prostor bez zatvaranja i, na taj način, bez ograničavanja. Duhovnost ili, još bolje je reći, "apstraktni prostor", polje ideja, ono bivstvujuće jeste ovde (na slikama) voda kao živa materija koja uliva život u telo. Telo je više samo kao popustljiva membrana, nezatvorena časa koja propušta sadržaje iz realnog u apstraktno i obrnuto, a što je još važnije, iz onog ništa stvara nešto.

Slavica Marković-Vukadinović


Slavica Marković-Vukadinović rođena je 1977. godine u Ćupriji, u Srbiji. Gimnaziju je završila u Trsteniku, a Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Slobodana Roksandića. Drugu godinu magistarskih studija na FLU završila je u klasi profesora Gordana Nikolića. Član je ULUS-a od 2005. godine. Dobitnica je jednokratne Kraljevske norveške stipendije za najtalentovanije studente u Srbiji. Ovo joj je druga samostalna izložba, a učestvovala je i na desetak grupnih.