Seksualne neuroze naših roditelja Tekst: Lukas Barfus Prevod: Bojana Denić Režira :Tanja Mandić Rigonat Scenograf :Aleksandar Denić Kostimograf :Milena Jevtić Ničeva Kostić Dramaturg :Maja Pelević Scenski govor :dr Ljiljana Mrkić Popović Scenski pokret Damjan Kecojević Dizajn zvuka: Zoran Jerković Glumci: Vanja Ejdus, Dušanka Stojanović Glid, Slobodan Beštić, Miloš Đorđević, Miodrag Krivokapić, Dobrila Stojnić i Aleksandar Đurica.

Lukas Barfus je rođen 1971. u Švajcarskoj gde je i odrastao. Od 1997. radi kao dramski i prozni pisac. Drame mu se igraju u Nemačkoj, Švajcarskoj, Engleskoj i mnogim drugim zemljama u Evropi a u Skandinaviji je jedan od najizvođenijih savremenih pisaca.
Dora (nije slučajno upotrebljeno ime Frojdove pacijentkinje) je godinama živela u nekoj vrsti psihološkog sna, kontrolisana sedativima od strane roditelja i doktora. Ovi lekovi su služili da učine Dorin život što “normalnijim” i da je drže u stanju ravnoteže, bez emotivnih ispada koji bi ugrožavali nju i njenu porodicu. Oni takođe služe da umrtve njenu različitost i prilagode je što više “normalnim” životnim okolnostima. Na početku drame zatičemo Doru u trenutku kada njena majka odlučuje da je skine sa sedativa. Razlog je što konačno želi da upozna “pravi” karakter svoje ćerke. Mi ne znamo tačno koju vrstu psihološkog problema je Dora imala pre terapije niti da li je njeno stanje izazvano višegodišnjim uzimanjem lekova. U svakom slučaju doživljavamo je kao neku vrstu zamorčeta na kome je sproveden eksperiment sa ciljem da joj “poboljša” život. U tom smislu Dorin slučaj jeste sličan slučaju iz Kjubrikove “Paklene pomorandže” i sadrži kritiku društvene kontrole, ali ono po čemu je Barfusovo pisanje specifično je to da on ni u jednom trenutku ne zauzima jasno stranu. On posmatra mehanizme kontrole ali ne osuđuje nijednu stranu. Niti se Dora tretira kao žrtva, što lišava komad patetike, niti se njeni roditelji i doktor tretiraju kao nasilnici. Barfus posvećuje mnogo veću pažnju procesu nego posledicama što čini ovaj komad izuzetnim. Dorino buđenje iz artificijelne poslušnosti dovodi do ogromne potrebe za “življenjem” i do otkrivanja seksualnosti koja izlazi iz okvira “normalnog” poimanja iste. Dora ulazi u odnos sa putujućim prodavcem parfema sa kojim ostaje u drugom stanju i biva prinuđena od strane roditelja i doktora da abortira. Za Doru taj odnos pre svega predstavlja bekstvo iz previše zaštitnički nastrojene sredine. Njena naivnost i želja za neopterećenim životom suprotstavlja se odgovornostima i stilu života koju nameće uređeno društvo. Barfus se trudi da kroz komad opiše Dorinu situaciju imajući u vidu napor koji je uložen da bi se njena ličnost oblikovala. Ovaj komad nije didaktički i to je njegov veliki kvalitet. U svetu koji nema jasno postavljene vrednosti, gde je pitanje Boga u potpunosti relativizovano, Dora nije ni svetica, ni heroj, ni žrtva. Ova drama se pre svega može tretirati kao društvena satira koja posmatra i demonstrira stanje stvari kroz duhovite dijaloge i potresne monologe koji jasno oslikavaju kontrolisani potrošački svet u kome živimo a koji svaku različitost tretira kao opasnost.